Andriji i Mihajlu Miciću, koji su zbog brutalnosti Kurtijeve policije završili na lečenju, određen i kućni pritvor u koji nisu stigli jer su i dalje bolnici
Srce mi se cepa na komade! Moja deca ni kriva ni dužna leže u bolnici posle policijskih batina i još im je određen i pritvor od mesec dana, a mrava ne bi zgazili. Već tri dana ne spavamo ni suprug ni ja i ne znamo šta ćemo sa sobom, kaže kroz suze za Kurir Andrijana Micić iz Gračanice, majka Andrije (24) i Mihajla (19) koje su pripadnici kosovske policije u četvrtak pretukli, pa priveli zbog saobraćajnog prekršaja.
Do incidenta je došlo u centru Gračanice, posle zaustavljanja zbog saobraćajnog prekršaja, nevezanog pojasa, i to po drugi put u roku od 20 minuta. Na pitanje mladića da im policajci kažu šta su tačno napisali na kazni, jer je bila na albanskom koji oni ne govore, policajci su brutalno postupili i pretukli ih toliko da su od zadobijenih povreda završili obojica u bolnici gde se i sada nalaze.
Različite bolnice
Majka Andrijana potvrdila je juče za Kurir da je njenim sinovima određen kućni pritvor od 30 dana, ali da kući još nisu stigli jer su i dalje u bolnici.
- Ne znam više ni gde ću ni kako ću. Jedan sin je u jednoj bolnici, drugi u drugoj, pa suprug Goran ide kod jednog, ja sam kod drugog i tako se menjamo. Mi samo njih dvojicu imamo, nas četvoro smo jako vezani jedni za druge. Srce mi se cepa već tri dana otkako se sve ovo desilo, ne prestajem da plačem. I suprug i ja smo jako loše, već tri dana ne spavamo uopšte. Na komade mi se srce cepa – priča nam očajna Andrijana.
Kako kaže, sin Mihajlo još nosi kragnu a Andrija, koji je kao dete bio astmatičar, zbog sveg stresa koji je preživeo sada ima naglo povećan pritisak.
- Puls mu je išao preko 110! Potreslo ga je sve ovo, ne zato što se njemu to dogodilo, već zato što brine za brata. Kako su Andriji oduzeli telefon odmah po privođenju, njih dvojica ne mogu da se čuju, pa kako dođem kod nekog od njih, samo me pita kako je drugi brat. Ne znam kako sam izdržala da se nisam onesvestila kada sam ih čula da se samo plaše jedan za drugog – priča nam Andrijana.
Košmar
Danima, kaže Andrijana, ne može da se osvesti u kakvom su se košmaru našli.
- Mi smo već 24 godine ovde zarobljeni, ja ne znam više šta se ovo sve dešava. Pod sedativima sam od kako se sve desilo. Kako sam zdravstveni radnik, ja sam tu noć kada se sve desilo na svoju odgovornost izašla iz bolnice. Ne bih, verujte mi, poželela ovo što se nama dešava ni najvećem dušmaninu, a ja sam kao zdravstveni radnik uvek svima pomagala, nikada nikoga nisam vratila ko je došao po pomoć, bilo da je Srbin, Albanac, Goranac…A njima se ovo desilo na pravdi Boga. I morate da znate da je, uprkos svemu, ovo naš dom, naše ognjište, mi nikada nećemo otići odavde, ni suprug i ja, ni naša deca – zaključila je Andrijana.
Dobri momci Fizikališu s ocem da zarade neki dinar za kafu
Andrijana kaže da su njeni sinovi stvarno dobri i vaspitani momci.
- Duša me boli sve svega što im se desilo… Fizikališu s ocem da imaju neki dinar kako bi mogli povremeno da odu u kafić i popiju kafu. Svako će vam reći da su mirni i dobri momci, imaju devojke, ne luduju… Mi smo ljudi sa sela, muž privatno nadniči i oni mu pomažu oko fizičkih poslova – rekla nam je Andrijana.
I. Žigić/
