Чудни рат

На Западном фронту

Октобра 1939. француски писац Ролан Доржеле посетио је француски фронт као ратни дописник. Написао је чланак о истуреним положајима у Лорени, под насловом „Чудни рат“. Овај новински наслов убрзо је постао лозинка за борбе – или још боље за недостатак борби – на западном фронту, који се формирао после британске и француске објаве рата Немачкој. „Наши артиљерци на Рајни“, писао је Доржеле, „стоје прекрштених руку и гледају како се на другој обали врши транспорт муниције и како наши авиони лете изнад фабрика и високих пећи Сарске области а да не бацају своје бомбе. Јасно је да наша Врховна команда не жели да провоцира немачког непријатеља“.

Војник на стражи код Западног бедема, зими 1939. Упркос топовима, овде готово и није било борби у тзв. чудном рату до маја 1940.

Већина Француза мобилисаних крајем августа и почетком септембра слабо је разумела узроке овог рата, и нису видели ма какву његову сврху. Четврт века раније њиховим очевима се говорило: „Сад ви треба да ослободите Алзас и Лорену“. Реке људи су 14. августа 1914. чекале пред регрутним бироима. Сада се ради о Данцигу („Умрети за Данциг“), али тај град је био далеко и то питање је било замршено. Септембра 1939. било је само мало њих који су се пријавили као ратни добровољци. Нису само обични војнипи били необавештени о чему се ради, тврди Доржеле, већ су поготово виши официри показали слабу вољу за борбу. Рат је објављен, али се оклевало да се почне. После неколико борби у Сарској области, француска Врховна команда је, чини се, била одлучила да остане у дефанзиви. Један француски генерал рекао је септембра 1939. групи новинара да ће се на борбу на отвореном пољу дуго чекати. „Овај рат ће се потпуно разликовати од оног 1914. Снага утврђења и врсте модерног оружја изменили су стратешке услове. После једне офанзиве потребни су нам месеци да бисмо припремили другу, чак и кад би се прва решила у нашу корист. Мораћемо се, дакле припремити за рат који час мирује, а час се разбуктава, у коме се фронт стално помера, са бројним непредвиђеним борбама, са оружјем којим се некад не може борити, са зимовником као у седамнаестом веку. Овај рат“, тако је своју причу завршио генерал, „изгледа да ће личити на тридесетогодишњи рат“.

Питање је да ли се француско војно руководство није усудило на напад. Када су Немци 1. септембра започели свој муњевити поход против Пољске, врховни командант француске војске генерал Гамлен предао је француској влади план у коме је изнео како је најбоље напасти Немачку: кроз Белгију, Луксембург и Холандију. О овом плану дискутовало се за време разговора британског и француског врховног штаба. Због политичких разлога – Холандија и Белгија биле су веома скрупулозне што се тиче њихове неутралности – ови су планови били неостварљиви. Постојање овог плана показује, међутим, да се француска врховна команда није хтела помирити са неким „чудним ратом“.

Немачки војници обрађују башту на својој страни Западног бедема. Oсам месеци трајао је период
ишчекивања и доколице.

По тадашњем схватању, француска војска није била спремна за рат када је требало да Немачкој покаже своје зубе, тј. када је Немачка упала у Пољску. Француској војсци било је потребно седамнаест дана да изврши потпуну мобилизацију и да припреми све своје снаге за рат. То значи да је за напад била спремна тек после 15. септембра. Војска је, у ствари, већ 21. августа почела са мобилизацијом. Када су Немци 1940. заузели Париз, нашли су документа по којима је мобилизација већим делом била готова већ 4. септембра, и војска је већ тог дана сигурно била у стању да крене у велику офанзиву. Французи су 10. септембра били, углавном, готови са мобилизацијом, једино је недостајала воља да се стварно боре.

Генерал Гамлен имао је на располагању готово 60 потпуно извежбаних дивизија. С друге стране, 11 дивизија је стајало под командом генерала фон Леба; поред тога, Немачка је на западном фронту имала још 25 непотпуних и не најбоље обучених дивизија. Гамлен је имао шест пута више топова од Немаца. На располагању је имао 35 000 официра насупрот немачких 10 000. Гамлен је имао 3286 тенкова; Немци нису имали ни један. Французи и Британци су заједно имали 934 ловачка авиона и 77 бомбардера; а чињеница је да тада Немци на западном фронту нису имали ни један.

Почетком септембра, када су Французи завршили мобилизацију, а Немци били заузети изградњом одбране, генерал Гамлен је са лакоћом могао да се пробије до Мајнца и у Сарску област, центар немачке војне концентрације снага на западном фронту и да их уништи. Ова шанса није искоришћена.

О узроцима због којих се није прешло у напад може се нагађати. Јесу ли се британска и француска влада бојале да ће, ако потуку немачке трупе, уништити снажни бедем против Совјетског Савеза? Стража Запада пред бољшевизмом био је свакако фактор који се не може омаловажавати.

Или су француски и британски дипломати сматрали да ће Хитлер бити осетљив на обичне дипломатске и војне претње и да неће ризиковати светски рат када Париз и Лондон буду показали своју одлучност.

Каква је била стварна снага немачке војске, и шта су виделе британска и француска обавештајна служба? Шта се знало, а шта се преценило? Чињеница је, међутим, да ни Савезници нису усуђивали напасти јер су погрешно сматрали да је немачка војска на Западу сувише јака.

Француска је септембра 1939. ступила у рат, још увек оптерећена сећањима на рат 1914. Некадашњи ратни извештачи поново су јавили. Овог пута француска Врховна команда била је нешто отворенија у пружању информација. Супротно рату 1914— 18, када су сва обавештења чувала војна лица, новинари су сада могли сами да иду у прве редове да би писали чланке као очевици. Тако им је и било лакше, јер правих борби је једва било и убрзо су уместо ратних репортажа писали неке врсте прича о мобилизацији. И на немачкој Зигфридовој линији било је удобно. Излазиле су војничке новине („Гласник Западног бедема“), и снимљене фотографије склоништа која су преуређена у неку врсту бара. Фронт је постао знаменитост због које су долазили парламентарци, неутрални посматрачи и новинари, па чак и туристи који су излетничким бродовима пловили Рајном, и који су весело махали војницима у њиховим бункерима. Војници су у међувремену направили баштице у којима су гајили поврће; други су товили кокошке, а већина чак прасад.

Сељачки синови у униформи музли су краве у околним евакуисаним селима. Дуж обале Рајне Немци су поставили транспаренте са натписом: „Немачки народ неће напасти француски, ако Французи не нападну Немце“, а преко звучника викали су на другу страну: „Француски војници, шта је боље: умрети за Данциг или живети за Француску?“ Француски војници су радије живели за Француску, па су им то и ставили на знање. Махали су им марамицама и поздрављали их са „Хајл Хитлер“; мењали су цигарете са Немцима, појављивали су се са кишобраном и високим шеширом (од конференције у Минхену 1938. симбол британске политике попуштања) и пливали на немачку страну Рајне. Ноћу су са острва Шустеринзел код Кембса слали знакове: „Не пуцајте, нећемо ни ми!“.

Ту и тамо било је и стварних борби. Тако су Французи прве недеље после објаве рата прешли у Сарску област и пуцали на Сарбрикен. Али када то напредовање није настављено, свет се запрепастио пред чињеницом да Французи и Британци, који су полако пристизали, нису могли ништа даље да учине, изузев неких сукоба претходница између Мажино и Зигфрид линије. Журналистичко интересовање за западни фронт је опало. Борба на мору – торпедовање трговачких бродова – и нови феномен ваздушног рата привукли су већу пажњу.

Месецима су Немци и Французи (са Британцима) стајали у својим утврђењима једни насупрот других. Немачки Западни бедем сматран је толико снажним, да је постао синоним за неприступачно и неосвојиво.

Поделите садржај сајта

Оставите одговор