Хитлерова наредба за напад

Дипломатија од 25. августа до 3. септембра 1939.

Немачки поход против Пољске који је Хитлер наредио у подне 25. августа, одложен је исто вече. али није и опозван. Дане који су следили Хитлер је желео да искористи како би за тај рат добио што повољнији дипломатски положај. Западноевропске силе Британија и Француска и фашистичка Италија добиле су још једну могућност да на овај или онај начин спасу мир, без обзира на то шта је свака од ових земаља подразумевала под тиме. За Лондон и Париз, простор за маневрисање није био велики: нови Минхен више нису могли да прихвате јер су били решени да испуне обавезе према Пољској. Поставило се питање: постоји ли још нека могућност да Хитлер постане мало попустљивији и да се Пољска наговори на уступке? За Италију су карте биле јасне: Мусолини није видео могућности да одмах учествује у рату. Својом мировном улогом могао је само да добије у престижу.

Још пре последњег дипломатског покушаја да се спречи рат, резервисти су се окупљали пред париским станицама.

Француски премијер Даладје први је одговорио на Хитлерову „мировну понуду“ од 25. августа. Француска се чашћу обавезала да ће испунити своје гаранције према Пољској. Али Француска такође гарантује да је Пољска спремна на слободне преговоре.

„Ако поново почне да тече француска и немачка крв као пре двадесет и пет година – поручиоје Даладје – онда ће се оба народа борити са великим поверењем у своју победу, али најсигурнију победу ће однети разарање и варваризам“. Увече, 26. августа, дошао је амбасадор Кулондре са писмом у Рајхсканцеларију. „Писмо је племенито“, рекао је Хитлер, „али Пољаци су глуви за мирољубиве опомене јер имају пуну подршку Британаца. Бескорисно је преговарати са Варшавом. Пољаци ће да искористе време за мобилизацију и држаће Данциг у својим рукама“. Разговор између Берлина и Лондона није се водио само званичним каналима. Као посредник деловао је и шведски индустријалац Биргер Далерус, који је био нека врста Геринговог специјалног изасланика. Његовим посредством је „велика понуда“ била ближе прецизирана и дат је незванични предодговор британске стране. Хитлерова понуда садржавала је шест тачака: споразум између Немачке и Британије, враћање Данцига, немачка гаранција пољских граница („нових“!), остварење колонијалних захтева без одуговлачења, гаранције немачкој мањини у Пољској и изјава о подршци Британској Империји. Потез унапред срачунат на неуспех.

Лондон је одмах ставио на знање да се о Данцигу и немачкој мањини мора преговарати са Пољском и да је уместо немачке гаранције пољских граница потребна међународна гаранција Немачке, Италије, Француске, Велике Британије и Совјетског Савеза. О колонијалним захтевима може се говорити тек кад се буде слегла тренутна напетост. Немачку подршку Британској Империји је Британија одбила, јер је у супротности са угледом и интересима Империје.

Британски амбасадор Хендерсон (у цивилу) стиже 29. августа у Рајхсканцеларију да би чуо Хитлеров одговор на британску ноту.

Хендерсон се вратио у Берлин 28. августа са званичним одговором. Британци су ставили нагласак на независност Пољске, са којом је требало директно преговарати.

Хитлер се, по Хендерсону, није понео неразумно. Да ли је спреман да директно преговара са Пољском, то још није могао ла каже, али ће проучити одговор на ноту.

У европским главним градовима завладао је известан оптимизам. Хитлер ће можда да преговара. Мусолини га је подстицао. Када је пољска влада дала до знања да ће се 29. августа објавити општа мобилизааија, британски и француски амбасадор у Варшави залагали су се код владе да одложи тај акт. Пре свега, није требало изазивати Хитлера.

Хендерсон је увече 29. августа дошао код Хитлера да би чуо његов одговор на британску ноту. Хитлер је стварно био спреман да преговара, али у смислу да се 30. августа појави у Берлину опуномоћени пољски изасланик, који ће предложити Немачкој прихватљива решења. То је био диктат, ултиматум, захтев са позиције силе.

Хендерсон и Кулондре уграбили су шансу за преговарање и покушавали да убеде пољског посланика Липског. Париз и Лондон су опоменули Варшаву да учини све да би се избегли сукоби и да би се добро поступало са немачком мањином. Реаговање пољског главног града било је да се тешко може да удовољи Хитлеровим захтевима.

Цео 30. август прошао је без одговора британске владе. У поноћ се Хендерсон појавио код Рибентропа, који га је примио стиснутих усана и грчевитог погледа. Британски одговор свео се на то да Немачка дипломатским каналима треба да започне преговоре са Пољском и да се за време контаката уздржава од војних агресивних подухвата.

Рибентропове реакције су на моменте биле толико пуне беса, да је не само он, већ и хладнокрвни Хендерсон губио самоконтролу. На крају разговора, Рибентроп је из ташне извадио документ у којем је била формулисана „велика понуда“ Пољској.

Читао га је наглас али је, супротно свим дипломатским обичајима, одбио да га преда Хендерсону. „Пољски преговарач се није појавио“, рекао је. „Термин за преговоре је прошао“. Хендерсон је од шеснаест тачака могао да се сети само шест или седам. „Тог момента“, пише преводилац Шмит у својим мемоарима, „постао сам свестан да се Хитлер и Рибентроп само поигравају и да је велика понуда била само обмана.“ И стварно, Хитлер је следећег дана, 31. августа, у један и тридесет поподне издао наређење да се Пољска нападне у рано јутро 1. септембра. Целог тог последњег дана мира Лондон и Париз су још покушавали да наговоре Пољску да ипак пошаље изасланика. Париз је хтео да иде чак тако далеко да амбасадор Липски добије пуномоћ какву је Хитлер захтевао.

Поподне је Липски добио из Варшаве упутство да затражи аудијенцију код Рибентропа не као специјални изасланик већ као амбасадор. Липски је морао да чека до шест и тридесет пре него што га је Рибентроп примио. Одмах га је упитао о пуномоћи и одговору на немачке захтеве. Кад му је Липски саопштио да нити има пуномоћ, нити су му званично познати захтеви, Рибентрон је завршио разговор. То је био последњи дипломатски контакт између Пољске и Немачке.

Касно увече, припреме за напад биле су у пуном јеку. Амбасадори Француске и Британије сазнали су шта је тачно било садржано у шеснаест тачака „велике понуде“, јер су мало раније биле објављене на ненемачком радију. Према немачким наводима, пољски специјални изасланик није се уопште појавио да о томе разговара. Националсоцијалистичка пропаганда је хтела да прикаже јавности како је Немачка била спремна да прихвати британски предлог о мировном разговору, али да Пољска то није била. У ствари, радило се о једностраном Хитлеровом ултиматуму, о диктату Варшави и о дипломатском привиду, супротно агресивној стварности.

Тридесет првог августа су се за мир заложили папа, државници Сједињених Америчких Држава, Холандије, Белгије и скандинавских земаља. Њихови позиви остали су без одговора. У Риму се, пошто је ујутро 1. септембра стигла вест о рату, грозничаво форсирала италијанска идеја о новој минхенској конференцији. Дипломатске припреме требало је да се наставе у првим данима рата. Још у ноћи између 31. августа и 1. септембра Лондон је покушао да наговори Пољску на више дипломатске попусгљивости према Берлину. Зашто Липски не би могао да прими један документ?

Требало је да Хендерсон у Берлину јави немачкој влади да Варшава тражи нове контакте с њом. Међутим, у четврт до пет ујутро почео је рат.

Поделите садржај сајта

Оставите одговор