J-10

Програм развоја авиона Ј-10 званично је започет средином осамдесетих година, а односио се на развој ловца високих перформанси, за остваривање премоћи у ваздуху. Намера је била да се створи авион који ће парирати, тада, авионима F-16 и МиГ-29. Како било, завршетак Хладног рата и измена тактичко-техничких захтева који су се стављали пред конструкторе, условили су да пројекат за циљ добије развој вишенаменског ловца, способног да води борбу против циљева у ваздуху и на земљи.

Захтеви су измењени делом из финансијских разлога, али већим делом је рефлексија трансформација улоге кинеског РВ, са стриктно одбрамбеног на балансирано РВ које може да дејствује како у дефанзивним тако и у офанзивним операцијама.

Ловац Ј-10 обједињује највише домете кинеске домаће индустрије у 20. веку: композитне материјале, „fly-by-wire“, напредна авионика… У авион су укључена и нека достигнућа израелских и руских авио инжињера (софтвер са израелског Лавија и руски мотор АЛ-31Ф)

Ј-10 је први успешан лет извео 22. марта 1998. године. Након пет година летних тестирања, летелица улази у наоружање 10. марта 2003. године допремањем 6 авиона  у 13. опитни пук где је настављено тестирање пред увођење у наоружање кинеског РВ. почетком 2004. године тестови су завршени и летелица је добила дозволу за увођење у наоружање. Прва оперативна јединица наоружана ловцима Ј-10 био је 44. ваздухопловни дивизион из 132. ловачког пука који базира на аеродрому Лулианг у провинцији Јуанан.

Прва серија авиона (80 до 100 летелица) испоручена је између 2004. и 2006. године. Међу испорученим авионима налазили су се и једноседе и двоседе варијанте. Процена је да ће кинеско РВ и морнаричко ваздухопловство требовати око 300 авиона J-10 (S). Пакистан, Иран и Тајланд су такође изразили велико интересовање за набавку ових авиона.

Целокупан програм развоја авиона Ј-10 дуго је био обавијен велом тајни. Кинески државни медији објавили су постојање авиона новембра 2006. године, скоро 2 године по увођењу у наоружање. Упркос великом публицитету који је авион уживао у кинеским медијима, ни један званичан податак о перформансама и могућностима авиона никада није доспео у јавност. Остали су државна тајна.

Пројекат

Упоредо са применом напредних технологија, у развоју авиона Ј-10 искоришћена су већ доказана технолошка решења, како би се смањили трошкови конструисања и производње. На пример, конструкција делта крила са канарима је искоришћена на темељу сазнања добијених при развијању ловца Ј-9, док је управљање летом преузето са израелског пројекта авиона Lavi. Мотор је узет са већ проверених конструкција авиона Су-27, Су-30 и Су-33.

Институт 611 је започео студију „делта крила са канарима“ као платформе још крајем шездесетих година. Способности кратког узлетања и брзог пењања ловаца виђена је као главна предност у неком могућем сукобу са Совјетима. Као супротност конфигурацији са кормилима висине до тада уграђиваних на репу авиона, конфигурација делта крила са канарима замењује кормила висине канарима испред делта крила. Када се летелица пење, уместо потиска репа летелице на доле, применом канара се отклања нос авиона на горе, што доводи летелицу на већу висину лета. Тиме летелица добија бољу контролу пењања са контролним површинама мањих димензија, што резултира мањом масом и бржом реакцијом летелице.

Конфигурација делта крила са канарима је сама по себи аеродинамички нестабилна, тако да захтева висок степен агилности, нарочито при лету надзвучним брзинама. Овакав начин летења захтева софистицирани систем управљања летењем, односно систем „fly-by-wire“, како би пружила стабилност и подешавала отклоне кормила, а све у циљу добрих летних карактеристика лета.

Ј-10 користи четвороканални дигитални систем, развијен у Институту 611, а на основу софтвера првобитно развијеног за потребе израелског Лавија. Систем је тестиран на летелици J-8IIACT, која је уједно служила и за демонстрацију система.

Пилот је смештен у кокпиту, који се налази изнад уводника ваздуха, а испред канара. Поклопац кабине је дводелни и омогућава пилоту преглед ситуације у свим правцима. Уграђене дигиталне контроле лета пружају сигурност пилоту и летелици да не уђу у потенцијално опасне маневре у току лета. Тако је пилоту омогућено да се у потпуности сконцентрише на извршење задатка.

Авион је погоњен једним мотором снаге 122,5 kN, са напајањем горивом из резервоара капацитета 4 500 кг. Систем за добаву горива је дигитализован, како би се побољшала искористљивост укрцаног горива. Борбени радијус летелице креће се до 600 км, али се додавањем система за допуњавањем горивом у ваздуху може продужити на преко 1 000 км.

Авионика

Код авиона Ј-10 примењена су знатна побољшања у авионици, што је традиционално слаба тачка свих кинеских авиона. Уграђен је домаћи импулсни Доплеров радар, способан да истовремено прати 10 циљева и да нападне 2, односно 4 циља (у зависности од подвешеног оружја). Вероватно базиран на руској или израелској технологији, радар је на нивоу Западних радара са почетка деведесетих година. Алтернативно, Ј-10 се може опремити са више модела радара за управљање ватром, руске израелске или европске производње, у зависности од понуде на тржишту.

Кокпит је у великој мери сличан кокпитима модерних западних авиона, са контролама типа HOTAS (“Hands On Throttle And Stick”), које омогућују управљање оружним системима без померања руку са команди лета. Колорни и два монохроматска LCD дисплеја пружају пилоту све податке о лету и стању оружних система. Омогућена је и употреба нишанског система на кациги пилота, домаће производње, која даје пилоту могућност брзог реаговања у борби против противничких летелица.

Погон

Као погонски мотор за летелицу је у почетку планиран домаћи турбомлазни мотор WP-15, али је развој мотора отказан. Уместо њега, Ј-10 је погоњен руским турбофенским мотором АЛ-31Ф снаге 76,2 kN (122,55 kN са допунским сагоревањем). Мотор АЛ-31Ф је развијен за потребе авиона Су-27, СУ-30МК, Су-33 и Су-34. Верзија коју користи Ј-10 је нешто модификована и носи ознаку АЛ-31ФН. Модификације су извршене ради лакше уградње у труп авиона. Одређене измене извршене су и на самом авиону (конструкција трупа и уводник ваздуха). Тренутно се разматра могућност лиценцне производње мотора у Кини.

Ј-10 Наоружање

Фиксно наоружање и пилони

Фиксно наоружање састоји се из двоцевног топа калибра 23 мм, модела Type 23-3 и налази се на десној страни летелице, испред предње ноге стајног трапа. Топ тежи 50,5 кг и има брзину паљбе од око 3 000 до 3 400 метака у минути.

На летелици је уграђено 11 подвесних тачака: по три поткрилне и 5 подтрупних. Централна подтрупна и по једна унутрашња поткрилна тачка имају могућност подвешавања допунских резервоара за гориво (800 + 2 x 1 700 л горива). Две предње подтрупне тачке (испод уводника ваздуха) могу се користити за подвешавање различитих система за нишањење и навигацију, у условима извршења задатака ноћу и сложених метеоролошких услова.

Мисије ваздух-ваздух

За мисије пресретања и остваривање надмоћи у ваздуху, Ј-10 се може наоружати спектром ракета ваздух-ваздух кратког и средњег домета, те допунским резервоарима горива.

Типична конфигурација наоружања летелице:

4 x PL-11 / PL-12 MRAAM + 2 x PL-8 SRAAM + 1 x 800 л горива

2 x PL-11 / PL-12 MRAAM + 2 x PL-8 SRAAM + 2 x 1 600 л + 1 x 800 л горива

Мисије напада на циљеве на земљи

За потребе класичне мисије напада циљева на земљи, Ј-10 се наоружава са до 8 бомби масе од по 250 кг, уз 2 допунска резервоара за гориво и две ракете PL-8/9. Иако је развијен диспензер који може да носи до 6 бомби од по 250 кг, система LDGP за ловца J-8B и ловца-бомбардера JH-7, још увек није примећено да је исти уграђиван на Ј-10.

Типична конфигурација наоружања за мисије напада на циљеве на земљи:

2 x PL-8 SRAAM + 6 x 250kg LDGP бомби + 2 x 1 600 л + 1 x 800 л горива

2 x PL-8 SRAAM + 2 x 500kg LGB + 2 x 1 600 л + 1 x 800 л горива + систем ласерског нишањења.

Поделите садржај сајта

Оставите одговор