Marder

Основно борбено возило пешадије јединица механизоване пешадије оружаних снага Немачке, од седамдесетих година на овамо јесте борбено возило пешадије Marder. Развијен као део пројекта поновне изградње немачких капацитета за производњу борбених возила, Marder се доказао као поуздана конструкција. Иако у својој конструкцији садржи нека уникатна техничка решења (потпуно даљински управљива борбена станица – митраљез калибра 7,62мм у задњем делу возила), у глобалу је једноставно возило, конвенционалног типа, са укрцним вратима на задњем делу возила и пушкарницама са стране за дејство укрцане пешадије.

Од почетка седамдесетих година, своје место у немачким оружаним снагама нашло је преко 2 000 возила овог типа. Интересантно је напоменути да се возила у немачким варијантама нису извозила ван Немачке. Те верзије су свој пут у иностране армије нашле тек са почетком повлачења старијих модела из наоружања. Тада су се за Marder заинтересовали Чиле и Грчка; Чиле је купио 200 возила, док се Грчка 2007. године ипак преоријентисала на набавку руских возила БМП-3. Аргентина у наоружању има поједностављену, домаћу копију Mardera.

Развој

Развој Mardera текао је од јануара 1960. године до 7. маја 1971. године када су прва возила предата на употребу немачким оружаним снагама. Намера је била да се направи унапређена верзија возила HS30. Ново возило је требало да има капацитете за смештај и транспорт 12 војника, да буде наоружан топом калибра 20мм, да се укрцана пешадија може борити из возила, те да има НХБ заштиту. Први уговори потписани су са две групе компанија: Rheinstahl група коју су чинили Rheinstahl-Hanomag, Ruhrstahl, Witten-Annen, Büro Warnecke; и другом групом која се састојала из компанија Henschel Werke и швајцарског MOWAG-a. Ове две групе компанија произвеле су укупно 7 прототипова . Друга серија прототипова (8 возила) произведена је између 1961. и 1963. године. У то време приоритет развоја добија самоходно оруђе артиљерије Jagdpanzer 90 mm Kanone

Током 1967. године, након финализирања захтева, произведена је и трећа, последња серија од 10  прототипова. Трупна испитивања извршена су у периоду између октобра 1968. и марта 1969. године. Маја месеца исте године возило добија званично име Marder, а у октобру Rheinstahl постаје и главни произвођач возила. Прва серијска возила Marder бивају предaта на употребу немачким јединицама 7. маја 1971. године. Производња се наставила до 1975. године, до када их је произведено 2136 комада. Противоклопна ракета Milan по први пут се са командировог лука лансира 1975. године, успешно, тако да сва возила до 1979. године у арсенал добијају и тај лансер.

Током експлоатације спроведено је неколико програма модернизације који су измеђуз осталог укључили уградњу опреме за ноћну вожњу и гађање, као и термалну камеру. Такође је унапређен и систем храњења топа.

Око 1985. године возило мења име у Marder-1 (до тада је био једноставно Marder, без бројчане ознаке). Као разлог наводи се да је на траци био спреман његов наследник који је требао да „прати“ основни борбени тенк који је такође био у развоју (Leopard 2). 1988. године започео је програм модернизације назван А3. Посао је добила компанија Thyssen Henschel. Програм модернизације обухватио је 2100 возила Marder 1 A1/A2 које је требало довести на стандард А3, темпом од 220 возила годишње. Прва модернизована возила стигла су у јединице 17. новембра 1989. године. Пакет модернизације обухватао је:

  • повећање тежине оклопа на 1 600 кг, тежећи да се оствари заштита од пројектила калибра 30мм;
  • рекомпоновање отвора изнад укрцног дела;
  • сојачање система вешања, уграђен нови кочиони систем, прилагођен мењач, измена система грејања;
  • реконфигурација куполе.

Опис

Корпус возила Marder 1 израђен је варењем челичних плоча и елемената, пружајући уједно и солидну оклопну заштиту од ватре из стрељачког наоружања и фрагмената бомби. Чело корпуса пружало је заштиту од пројектила калибра 20 mm APDS. Код каснијих верзија чело је пружало заштиту од пројектила калибра 30мм.

Marder је релативно конвенционалног дизајна, са возачем смештеним напред лево, док је мотор уграђен десно од возача. Возач има на располагању три дневна перископа монтирана на отвору који се отвара удесно. Централни перископ може се заменити пасивним уређајем за вожњу ноћу.

Иза возача налази се место за једног војника пешадије. У раним верзијама Mardera овај војник је имао свој лук и перископ који је имао могућност ротирања од 360º. Овај отвор је уклоњен од верзије 1А3 на даље.

У централном делу корпуса се налази купола са два члана посаде, где је командир на десној страни, а нишанџија на левој. Командир има 8 дневних перископа, док нишанџија има три допунска перископа. Основна нишанска справа је PERI-Z11, увећања 2 или 6 пута. Нишанску справу могуће је заменити ноћном нишанском справом. Иза куполе се налази укрцни део, у који је могуће сместити 6 војника, који седе леђа у леђа, окренути лицем ка боковима возила.

Мардер може без претходне припреме да савлада водену препреку дубине до 1,5 м са могућношћу уградње опреме са којом може да пређе водену препреку дубине до 2,5 м.
Погонску групу возила чини честоцилиндрични водом хлађени дизел мотор MTU MB Ea-500, који на 2200 обртаја развија снагу од око 600 КС. Хладњаци су смештени на задњем делу корпуса, по један са леве и десне стране укрцне рампе. Обртни момент се преноси путем четворостепеног планетарног мењача HSWL 194 који има четири брзине у напред и две у назад. Капацитет резервоара од 652 л горива даје му аутономију од око 500 км. Рани модели могли су да постигну брзину од 75 км/х, док је додатни оклоп касније смањио максималну брзину на 65 км/х.

Наоружање

Основно наоружање чини топ 20 мм, модел MK 20 RH202, компаније Rheinmetall, монтиран у куполи. Са топом је спрегнут, са леве стране, митраљез MG3 калибра 7,62мм. Купола по азимуту има могућност покретања од 360º, а по елевацији од -17º до +65º.

Рани модели Mardera, до верзије 1А1, имали су уграђен још један митраљез калибра 7,62мм, у даљински управљаној борбеној станици на задњем делу возила. Код верзија 1А2 и млађих, уграђен је лансер противоклопних ракета Milan, са борбеним комплетом од шест ракета, чиме је Marder добио и могућност вођења противоклопне борбе.

Модели 1А1 и 1А2 су имали и могућност коришћења стрељачког наоружања укрцане пешадије, гађањем кроз укупно 4 пушкарнице (по две са сваке стране): Код модела 1А3 уклоњене су пушкарнице, јер је возило добило допунски оклоп.

Шест бацача димних граната калибра 76 мм могу да направе димну завесу која штити возило од визуелног и ИЦ осматрања.

Варијанте

Најчешћа варијанта Mardera данас јесте верзија 1А3, и налази се у наоружању немачке копнене војске. Marder 1A4 се разликује у томе што му је уграђен радио уређај са криптозаштитом. Најновија верзија Мардера  јесте 1А5 који има уграђену минску заштиту. Врло мали број возила верзије 1А5 се налази у оперативној употреби.

Мардер је послужио и као основа за конструкцију средњег тенка фирме Thyssen-Henschel, који је пронашао пут у Аргентину. Поједностављене верзије Mardera се користе и као платформе за минобацаче, вишецевни лансер ракета итд у наоружању аргентинских оружаних снага. Тиме су реализовани скоро сви пројекти Mardera који су планирани за Bundeswehr а нису из којекаквих разлога реализовани.

Поделите садржај сајта

Оставите одговор