Муњевити рат у Пољској

Коњаници против тенкова

Пољаци су били први народ који је у ноћи између четвртка 31. августа и петка 1. септембра 1939. открио шта значи Блицгриг – муњевити рат. Пољаци су већ месецима предосећали рат, али нису чекали немачки напад дрхтећи од страха. У Пољској је чак било људи који су сматрали да је већ време да се Немцима покаже где им је место. Високи војни кругови нису схватали смисао модерног рата и рачунали су на стари начин вођења борбе: рат ће почети граничним чаркама да би након недеља и месеци оне прерасле у операције и битке.

Штуке, у ствари ЈУ-87, играле су велику улогу при нападу на Пољску

Зато се војни кругови нису много узбуђивали што 31. августа 1939, када се рат више није могао да избегне, мобилизација није била завршена. Сматрали су да ће у првим недељама рата још имати времена за то. Такав оптимизам делили су многи на Западу, а међу њима, и француски генерал Гамлен, који је сматрао да би Пољска могла издржати „макар шест месеци“.

Пољско војно руководство је чак израдило план по коме је намеравало да изненади Немце: кад би започеле граничне борбе, неколико коњичких бригада са најбољим пољским коњаницима пробило би се до Берлина, који је од пољске западне границе удаљен свега сто километара. У очекивању остварења тих великих планова, мобилисане пољске трупе (21 од 37 дивизија, 6 од 11 коњичких бригада) су у последњим недељама августа заузеле борбене положаје, али не оне које су им саветовали британски и француски војни експерти – иза природне одбрамбене линије коју чине реке Њемен, Нарев, Висла и Сан – него дуж граница према Словачкој, Немачкој и Источној Пруској. Била је то најгоре постављена одбрана са фронтом дугачким 1600 км.  Одбрамбени положаји нису имали потребну дубину, а у позадини су се налазиле само слабе резерве.

На овој карти се види како су муњевито напредовале немачке јединице. Пошто је први отпор сломљен, немачки клинови су брзо и дубоко продрли у
унутрашњост. Совјетске снаге су накнадно прешле стару пољско-совјетску границу, без отпора.

Пољаци су се припремали на борбу с артиљеријом, коњицом и пешадијом. У петак 1. септембра, рано ујутро, Немци су међутим дошли тенковима, оклопним колима, авионима и падобранцима. Изненађење и брзина су били битни елементи њиховог напада, који је био све пре него стари начин ратовања из I светског рата, за који су се припремали Пољаци.

Са различитих страна – са севера из Источне Пруске, са запада из Помераније и Шлезије и са југа из Словачке – требало је да моторизоване колоне концентрично упадну у Пољску. Пет армија, укупно 56 дивизија, требало је да на неколико места пробију пољску одбрану и да кроз отвор концентрично продру брзо у унутрашњост да би се тамо, далеко иза пољских одбрамбених линија, сусреле. Тако би комплетне пољске армије биле опкољене пре него што би уопште имале шансу да учествују у озбиљним борбама.

Муњевити, концентрични продори кракова клешта, тако типични за немачки напад на Пољску, изведени су успешно захваљујући масовној употреби тенкова и авиона, вешто комбинованих подршком авијације копненој војсци. И тенкови и авиони су се први пут видели у првом светском рату. У периоду после првог светског рата, тенкови, оклопна кола, бомбардери и ловци ушли су у наоружање свих великих европских армија. У готово сваком генералштабу било је напредних официра који су се, насупрот конзерватизму старијих генерала, залагали за систематско проучавање и примењивање новог оружја. У Француској се, тада млади официр, Шарл де Гол најенергичније залагао за тенковско наоружање и даљу механизацију војске. Његову теорију, међутим, његови претпостављени нису хтели да прихвате, већ су истрајали на својим застарелим концепцијама одбране. Само су у Немачкој у потпуности искоришћене стратегијске и тактичке могућности тенка.

Немачка војска је 1939. била модерно наоружана. У походу на Пољску је, међутим, још пуно користила коње, као овде, за вучу лаке артиљерије

Генерал Хајнц Гудеријан је Фиреру дао у руке изврсно увежбано људство са модерним оклопним оружјем. Формације тенкова и оклопних кола које су дејствовале самостално, давале су немачкој војсци велику покретљивост и снажну продорну моћ – две неопходне особине за војску која се увежбавала само за напад. Потпуна надмоћ у ваздуху, квантитативно и квалитативно, употпуњавала је услове за муњевити рат – нову врсту ратовања какву је Хитлер године 1939. применио у агресивном рату против Пољске.

Тог првог септембра су пренеражени Пољаци већ после неколико часова увидели да тај рат ни по чему неће личити на оно што су учили у својим војним школама. Док је на неколико места маса немачких тенкова пробијала граничну одбрану и, не наилазећи на озбиљан отпор, продрла у небрањену позадину, ескадриле ваздухопловства бомбардовале су трупе на фронту, линије снабдевања и позадину. Нису само сејали смрт и ужас међу цивилним становништвом, него су уништавале железничке мреже,  аеродроме и саобраћајне чворове. Стотине бомбардера за обрушавање, типа „штука“ уништавало је пољски војни транспорт.

Пољска мобилизација, која је била у пуном току, била је потпуно дезорганизована. Снабдевање фронта оружјем, муницијом и храном је већ првог дана готово потпуно затајило. Пољско ваздухопловство, ни пет стотина углавном застарелих авиона, није било дорасло три пута јачој и неупоредиво модернијој немачкој авијацији. Неутралисано је и уништено већ на аеродромима пре него што су авиони могли да полете да би се борили. Појава немачких падобранаца изазвала је забуну иза фронта, а добро припремљена „пета колона“ поткопавала је морал Пољака. Био је то тотални муњевити рат. Имајући у виду несразмерност у снази и опреми двеју противничких војски, немачки успеси могли би да се окарактеришу релативно умереним. Немачке претходнице су, додуше, у прва двадесет и четири часа продрле око стотину километара дубоко у пољску територију, али после, како су се продужавали нападни клинови, оне су постајале рањивије, па су се операције нешто успориле. Иза модерних оклопних јединица кретала се маса пешадије, која је пружала класичан призор; дуге колоне марширајуће пешадије, мноштво коњских запрега за све врсте транспорта, сразмерно мало моторизованих делова. Један немачки официр из Генералштаба испричао је касније кака је стално морао да објашњава сувише нестрпљивим нацистичким функциоиерима да пешак и под најповољнијим околностима не може да постигне брзину већу од четири до пет километара на час. „Ови стратези су изгледа нашу пешадију очекивали пред Варшавом већ првог дана. Пред Варшаву, наравно, Немци нису стигли после тог првог дана. Несумњиво је генерал Гинтер Блументрит био у праву кад је касније изјавио: „… да је Пољска стратегијски већ била освојена пре него што је пао и први метак или неки војник прешао границу“. Пољаци то сигурно још нису увиђали. Са невероватним презирањем смрти, пољске коњичке бригаде бацале су се у борбу: јахачи на коњу лако наоружани (пољска армија је још имала јединице копљаника!) борили су се против челика оклопних кола и гусеница тенкова – антички хероизам против безобзирне технике. Ови безумни напади су се завршавали потпуним покољем, али су ипак успели да спрече да пољске оружане снаге посустану већ првих дана. Задржавали су немачки продор довољно да би у почетку разбијеној одбрани дали времена да дође к себи. У очекивању обећане британске и француске помоћи пољске трупе су и даље пружале жесток отпор, углавном несвесни гигантског обруча којим су их Немци стезали.

Брзим, моторизованим колонама је немачка војска могла да прегази велики део Пољске. Ова аутоколона у тријумфу носи са собом једну од табли са пољским грбом коју је запленила
Поделите садржај сајта

Оставите одговор