Пољска је смрвљена

Даљи развој борби у Пољској

Два дана су Пољаци сасвим сами водили безнадежну борбу против незадрживих немачких армија. Тек трећег дана рата добили су (у првом реду моралну) подршку са Запада: Британија и Француска су испуниле своје обавезе савезника и објавиле су Немачкој рат. Према договорима је требало да три дана после немачког напада Савезници потпомогну Пољску из ваздуха. У првих петнаест дана је требало да започну офанзиву да би смањили немачки притисак на пољски фронт.

Са три стране је моторизована немачка војска упала у Пољску и брзо се пробила до главног града.

Пољаци су пуно очекивали од те помоћи. После два дана борбе, знали су да ће им од тога зависити спас. Пољске трупе су првих десетак дана, па и дуже, углавном упорн одолевале, на схватајући да се већ налазе у смртоносном обручу. Гајиле су се још илузије да ће моћи да задрже Немце док не почне рат на западу. Врховно војно руководство и влада у Варшави, који су на картама пратили развој борби, знали су, међутим, већ после три дана да би требало да се догоди неко чудо које би Пољској омогућило да води борбу довољно дуго, како би операције Савезника још имале некакав значај за одбрану њихове домовине.

Али чуда није било. Већ после првог дана је борба у Коридору била, у суштини, већ одлучена. Из Помераније је Четврта немачка армија пресекла Пољској везу са Балтиком. Тежиште борби се за неколико дана померило у правцу Варшаве. Са три стране су надирале немачке армије да би опколиле главни град Пољске. После осам дана су први немачки тенкови стигли у предграђа. Покушај генерала Рајнхарда да са својим оклопним колонама заузме град на препад није, међутим, успео. Све се то одигравало унутар најистуренијих делова гигантских клешта која су из Источне Пруске чиниле Трећа армија, а из Моравске и Словачке Четрнаеста армија. Далеко на истоку од Висле требало је да се ове две армије споје и тако затворе гвоздени обруч око пољске војске. Баш због своје једноставности, овај операциони план био је изузетно успешан, мада је био скопчан с извесним ризиком. Линије снабдевања су биле издужене и рањиве, размаци између ударних клинова веома велики.

После рата су неки војни експерти изјавили да је пољска војска всроватно могла да се  ефикасније супротстави да је војно руководство одмах после првог дана рата наредило свим трупама да се повуку иза Висле. На тај начин су се, можда, Немци могли још принудити на рововски рат.

У том случају није извесно да ли би успели да затворе најистуреније кракове клешта, а сигурно би се њихова офанзива успорила. А управо је брзина била један од најважнијих услова за успех њиховог плана. Успоравање је значило добитак у времену за противника и његове савезнике и повећавало би изгледе на неблаговремено избијање рата на два фронта. Хитлер и његови савезници су се у том тренутку највише плашили да ће Британија и Француска конкретно испунити своје обавезе према Пољској!

И годишње доба је терало Немце на журбу: изузетно лепо јесење време је још погодовало њиховим операцијама, али ускоро би кишна сезона учинила путеве и терен непроходне за тенкове и тешка превозна средства.

Наређење да се пољске трупе повуку иза Висле дошло је тек 5. септембра – четири дана прекасно. Било је то сасвим у супротности са патетичним пољским национализмом који је проповедао да се ни један метар родне груде нс сме да преда без борбе.

Максима Фридриха II да војсковођа треба да је спреман да „жртвује провинције“ ако жели да добије стратешке предности, није се поклапала са схватањима пољског врховног команданта маршала Риђ-Шмиглија, а поготово не кад се радило о најбогатијим индустријским подручјима Пољске. Уз то је немачка стратегија напада – извршити пробој на уском делу фронта – дала пољским браниоцима потпуно погрешну слику ситуације: 5. септембра је већина дивизија у западној Пољској била опкољена док је само мањи број јединица водио борбе са непријатељем. Упркос знатним губицима које им је већ нанело немачко ваздухопловство, известан број пољских команданата је чак мислио да права битка тек предстоји.

Пољски коњаници за време маневара код Конска, у близини Коридора изводе јуриш. Били су још наоружани сабљама и копљима.

У околини Познања су 9. септембра пољске коњичке бригаде пошле у противнапад. Коњаници су јуришали у бок немачке војске, чија је претходница већ била стигла готово до Варшаве. За тренутак се чинило да ће неустрашивост пољских коњаника победити техничку предност Немаца, и да ће се пробити на исток. Неке моторизоване немачке јединице су, међутим, извеле захођење, па је хиљаде пољских коњаника упало у обруч у коме су изгинули са традиционалиим поносом. Њихова акција је била део битке на Бзури, једне од такозваних битки у котлу, какве ће Немци све чешће примењивати. На том делу фронта је 13. септембра заробљено чак 170 000 Пољака.

У међувремену је пољска влада добила наређење да напусти угрожени главни град, у нади да ће моћи да се склони иза Висле, у југоисточној Пољској. Немци су, међутим, убрзо затим прешли и Вислу, а немачке оклопне јединице напредовале су у правцу Лублина. Пољским руководиоцима остао је само још један излаз: румунска граница. Био је то пут у изгнанство, а за многе почетак лутања које се више никад неће завршити.

Нагли нестанак органа власти због ужурбаног повлачења цивилних и војних личности, имао је неколико трагичних последица, поготово за припаднике немачке народности. Поред оправданих разлога, било је случајева да су неки неправедно окривљени за шпијунажу и издају. У првој недељи рата такви су били изложени бесу народа; вршена су неодговорна погубљења и убиства (тужну славу стекла је тзв. бромбершка крвава недеља од 3. септембра). Такве жртве пружиле су Хитлеру пропагандно оправдање за његове ионако немилосрдне поступке у окупираној Пољској. Треба, међутим, знати да се известан број пољских грађана немачке народности у пољској војсци лојално супротставио упаду нациста.

Те прве ратне недеље одвијало се све толиком брзином, да нико није могао да сагледа шта се све догодило и какав ће бити даљи развој догађаја. У Лондону и Паризу су пољски дипломати трчали очајно тамо-амо, качили се за министре и генерале и преклињали за помоћ. Чак су и Совјети били изненађени вртоглавим темпом догађаја на другој страни њихове западне границе. Ни две недеље пре немачког напада су Хитлер и Стаљин закључили споразум о ненападању. Том приликом совјетска влада је покренула питање територија које је Русија изгубила после првог светског рата и грађанског рата, са захтевом да се врате Совјетском Савезу до линије која добрим делом представља данашњу пољско-совјетску границу.

У рано недељно јутро 17. септембра је Црвена армија широким фронтом прешла стару источну границу Пољске. Наишла је само на развучене слабе граничне трупе и стражарске јединице, које су на неким местима пружиле отпор, али нису могле да спрече да совјетске јединице следећег дана не стигну до Брест-Литовска (данас Брест) и сусретну се са Немцима. Двадесет првог септембра су совјетске јединице стајале на Нареву, Висли и Сану, а немачке трупе (од којих су преузеле, између осталог опсаду Лавова) повукле су се иза демаркационе линије. Рибентроп и Молотов су 28. септембра у име својих влада потписали споразум о пријатељству.

Снимак који Немци нису никад објавили, јер су у међувремену напали и Совјетски Савез: први сусрет Немаца и Руса у Пољској.

Варшава је 28. септембра била опкољена, али су пољске оружане снаге одбијале да се предају. Онда су Немци применили нов метод борбе: терористичко бомбардовање.

Европа је у септембру 1939. већ могла да зна шта то значи. Нешто више од две године раније, тачније 28. априла 1937, Хитлерова авијација је на позив генерала Франка бомбардовала шпански градић Гернику. Незаштићено место су немачке бомбе сравниле са земљом, а становништво је постало жртва „тоталног рата“, како се то касније назвало.

Варшава је као други град постала пленом нацистичких бомбардера. Када су се, 24. септембра, појавили први авиони изнад густо настањених четврти, у Варшави је било око милион и по Пољака. Ваздушне одбране готово и није било, па су се немачки пилоти без ризика могли да вежбају у гађању. Такав задатак су изричито и добили. Бомбардовање је трајало три пуна дана.

Ескадриле авиона су се стално смењивале. Варшава је 27. септембра била масовна гробница и згариште које се димило. Пољаци нису ни покушали да направе макар и приближну процену палих жртава – већ приликом првог напада смрт је нашло на хиљаде мушкараца, жена и деце. Али оно што су Немци очекивали, није се десило: грађане није ухватила паника и нису се побунили против свог руководства. На крају су баш пољски команданти у ноћи између 27. и 28. септембра оценили да је наставак борбе бесмислен и да град треба предати. Тиме је рат, који је трајао четири недеље, био завршен, иако је прошло још недељу дана пре него што су се сва пољска утврђења и раштркане јединице предале.

Тих последњих дана септембра, Немци су могли да направе биланс сопствених жртава: око 10 000 погинулих, око 30 000 рањених и готово 3 500 несталих. Ова цена Хитлеру није била превисока, јер је рачунао са тежим губицима.

Мање одушевљени су били његови генерали. Сматрали су да се поход на Пољску у целини није завршио сасвим онако како су они то желели. Код оклопно-механизованих јединица било је неких тешкоћа, комбинација модерног и конвенционалног оружја имала је још доста недостатака, сувише су често одлучивале срећа и случајност, а не добро промишљена стратегија. Забринуто су се питали какав би био исход борбе да је пољска војска била модерније опремљена и да је ефикасније иступила.

Кад је Хитлер 9. октобра саопштио да што скорије жели офанзиву на Западу, на своје запрепашћење није наишао на много одушевљења код неких својих генерала који су поход на Пољску сматрали мање-више срећним ризиком, али су иначе сматрали да од таквих вратоломних авантура не треба правити систем. Моралне примедбе су имали само ретки. Тако је генерал Бласковиц, командант немачких снага на демаркационој линији у Пољској, протестовао у јесен 1939. против нечовечног поступка Хитлерових Ајнзацтрупен према цивилном становништву. Хитлерова бесна реакција је била: „Методама Војске спаса се не води рат“, а Бласковиц је у лето 1940. повучен из Пољске. Убрзо су генерали схватили да није паметно узбуђивати се због оног што се дешава у окупираним подручјима после пролаза војске.

Хитлер је својим командантима армија дао задатак да у Пољској делују немилосрдно и да се постарају за што потпуније уништење непријатеља. Тај задатак је извршен. Већ првих дана похода, Немци су  стрељали 300 пољских ратних заробљеника, а поступали су веома окрутно са цивилним становништвом.

Немци су 4. септембра у близини Кракова запосели мало место са неколико оронулих барака на запуштеној железничкој прузи: Аушвиц. Пуних пет година се ниједан од Хитлерових генерала није претерано интересовао каква су злодела СС-злочинци вршили у овом забаченом куту.

Када је у октобру 1939. завршен рат у Пољској, око 700 000 пољских војника доспело је у немачко заробљеништво; око 100 000 их се повукло преко румунске границе. Лутајући понекад месецима по Балкану, хиљаде њих је најзад стигло на Запад.

У Паризу је 30. септембра образована пољска влада у изгнанству под генералом Сикорским. Ова влада, призната од Британије, Француске и Сједињених Америчких Држава, почела је одмах да сакупља и организује пребегле пољске војнике који су на страни западних савезника желели да се боре против Немаца. На своје разочарање су Пољаци приметили да у Француској готово нико није био одушевљен њиховим доласком.

Владало је снажно антиратно расположење и Пољаци су наишли на различита расположења. Говорило се чак: да није било Пољака, Француска не би била у рату!

Цела западна Европа је у јесен 1939. пропустила јединствену шансу да научи нешто од пољске драме. Још увек су одбијали да поверују да је муњевити рат могућ и на западном фронту. Уосталом, зашто би Хитлер желео да започне офанзиву на Западу? Он је 6. октобра држао у Рајхстагу хвалисав говор у којем је, после хвалоспева немачким војним операцијама у Пољској, изјавио да се нада скором миру са Британијом и Француском: „Зашто да се води рат на Западу? Зар да би се обновила Пољска? Пољска версајског уговора више се никад неће обновити. То гарантују две најснажније државе на свету. Уколико би Британија и Француска прихватиле ову чињеницу, не би било никаквог разлога да се рат настави.“

Четири дана је свет био у напетости. Да ли ће опробана Хитлерова игра опет да успе? Да ли ће Запад опет бити спреман да се сагласи са диктатором? Сумњиво је да ли је и сам Хитлер овог пута још веровао у сопствену игру. Још и пре него што је добио негативан одговор на своју понуду, наредио је својим генералима да припреме офанзиву у западној Европи.

Француска влада је 10. октобра саопштила да се о миру може да говори тек кад последњи немачки војник напусти Пољску. Два дана касније је Хитлер добио исту поруку из Лондона. Брзи и изненађујући успех немачке војске у рату против Пољске, а и касније у офанзиви на западном фронту, зависио је добрим делом од нове тактике напада која је постала позната под именом блицкриг – муњевити рат. Да би се водио такав агресивни рат било је неопходно модерно оружје – пре свега тенкови и авиони.

Немци су припремили такво наоружање пре почетка рата, за разлику од западних Савезника који нису тако мислили нити су се добро припремили за рат. Како се изводила тактика муњевитог рата приказано је, упрошћено, на следећим скицама:

ФАЗА 1: Припрема за напад

Пешадија у додиру држи непријатељске трупе релативно малим чаркама и поставља димне завесе да би што је могуће боље прикрила покрете сопствене живе силе.

У међувремену бомбардери за обрушавање (углавном типа „штука“) и артиљерија изолују борбено подручје тако што прекидају противнику везу са његовим резервама и што дезорганизују отпор непријатеља. Некада се за изненађујући и брз напад користе падобранци. Иза пешадије која узнемирава непријатеља стоји спремна главнина.

ФАЗА 2: Главни напад

Главне снаге ступају у акцију нападајући брзо у виду клина на најважније тачке отпора  бранилаца. Тенкови брзо продиру напред а артиљерија штити бокове главних снага, док пешадијске јединице уништавају последњи отпор у предњем делу непријатељског фронта. Бомбардери за обрушавање и даље дезорганизују отпор и ометају довођење резерви. У међувремену главнина проширује фронт пробоја. Понекад се могу ангажовати и падобранске јединице.

ФАЗА 3: Продор

Главнина брзо напредује у дубину непријатељске одбране и настоји да упадне у слободни оперативни простор, врши обухвате и обиласке у циљу окружења главних снага браниоца, а авиони за обрушавање и даље онемогућавају потхрањивање фронта, снабдевање и реорганизацију противника. Главнина се шири и напредује, не обраћајући пажњу на остатке непријатељских упоришта и чворове одбране.

ФАЗА 4: Фронт затворен

После пробоја непријатељске одбране и упада у слободан оперативни простор, јаке оклопно-механизоване снаге које подржавају артиљерија и авијација, брзо и дубоко продиру на територију противника, пробијају се до важних градова и концентрација непријатеља, врше окружење и уништавају снаге одбране. Истовремено настављају даљи продор у центар државне територије противника. За то време пешадијске снаге ликвидирају преостали отпор окруженог непријатеља и обезбеђују уредно снабдевање снага у продору.

После уништења Варшаве бомбардовањем, Пољаци су обуставили борбу. На слици се виде преговори између представника пољске војске и немачког генерала Бласковица. Након катастрофалног пораза, Пољаци су били принуђени да прихвате све немачке услове.
Поделите садржај сајта

Оставите одговор