Život je prepun onih koji vas vole

03.03.2019.

Najemotivniji trenutak nedavno održane Svetosavske akademije u Požarevačkoj gimnaziji bio je ispraćaj Marije Vujić, profesorke informatike u penziju. Marija Vujić dokaz je hrabrosti, ali i podsećanje na najplemenitije ljudske osobine i prave životne vrednosti. U dva navrata borila se protiv opake bolesti, raka kostiju i izašla kao pobednik, sa osmehom i živošću koja joj, kako sama kaže, nikada nije manjkala.

Foto: Preentscreen

– Mašte, nestašluka i živosti mi nikada nije nedostajalo, bila sam jedina devojčica koja je pobeđivala dečake u igri klikera, pravljenju lukova i strela od kanapa i pruća, skoku udalj, najdužem skoku sa skijama ili broju uzastopnih zvezda. Kao devojčurak sam jedina na moru imala privilegiju da igram odbojku u timu domaćih „krtoljana“, a protiv „pamidorića“, kako su od milošte zvali prepečene turiste, crvene kao rakovi. Kasnije sam bila mama koja sve može, sve stiže, voli da majstoriše po kući i dvorištu što je, kao samohranoj majci, bila veština plus, priča Marija.

U školi je radila punih osamnaest godina, bez dana bolovanja, ne računajući porodiljsko odsustvo. Kako kaže, sporadičan i povremen bol u butini sebi je pravdala sa nezgodnim doskocima na odbojci, manjim sportskim povredama. A onda 3. aprila 2011. se sve promenilo. Nakon divnog nedeljnog jutra u Beogradu sa njenim voljenim, preostali deo dana provela je u požarevačkoj bolnici.

-Nisam mogla da stanem na nogu od bolova, a mogla sam da istrpim baš mnogo. Sutradan sam na skeneru saznala da mi je „nešto” pojelo kosti karlice, bukvalno sam imala rupu od nedostatka kostiju. Bio je to tumor, benigni, ali veoma agresivan. Nakon pola godine, operisana sam u Bolonji, na našim klinikama nisu imali rešenje za moj problem. Pola godine besomučnog traganja za informacijama, pozivanja klinika širom sveta, emotivne i psihološke borbe prihvatanja činjenice da imam to što imam, da se krećem uz pomoć štaka, da puno toga ne mogu, ja, koja sam mogla sve, seća se, Marija.

Nakon što je došla do najboljeg lekara, trebalo je još obezbediti novac za tako skupu operaciju. Počela je prodaja svega, od stvari iz ormara i cipelarnika, preko tašni i nakita do automobila. Uključili su se rodbina, kolege, prijatelji, komšije, javna preduzeća i Grad Požarevac. Ali, inicijativa i prve aktivnosti prodaje starih udžbenika, priredbe u Domu kulture, animiranje da joj se pomogne, sve su samoinicijativno pokrenuli profesorkini tadašnji i nekadašnji učenici Požarevačke gimnazije i Tehničke škole u Kostolcu.

– I danas mislim i tvrdim da se ljubav ljubavlju vraća i pomaže da se uspe, da nisam mogla da poželim bolje đake, kolege i, bez ikakvog poltronisanja, najbolju direktorku na svetu Danijelu Žukovsku. Operisana sam i dobila sam nove kosti karlice iz banke kostiju, nakon četiri meseca bila u gimnaziji i držala presrećna svoj čas. Mesecima sam imala snage da održim nastavu i potom ostatak dana provedem lečeći otok i bol da bih sutradan sve ponovila. Nakon godinu dana, bila sam bukvalno ona “stara”, koja sve može. Sve vreme sam osećala ljubav svojih bližnjih, đaka, kolega, prijatelja, komšija… Đaci su mi donosili kući u slobodno vreme, cveće, čokoladice, ručno pravljene torte i porukice podrške napisane ljubavlju na papiru, crvene balone u obliku srca. Kolege su dolazile i šalili smo se, razgovarali, patetike nije bilo, to je poslednje što bih želela. Tada sam suštinski shvatila da sam jedna srećna žena i koliko je važna i šta zaista znače rečenice „Da smo živi i zdravi” i „Voli bližnjeg svog”. I volela sam svoj život i sve u njemu kao nikada do tada.

Nova bitka – nova pobeda

Ali, nakon šest godina, nažalost, rak se vratio u promenjenom, još opasnijem obliku- rak kostiju. Sada je već znala šta joj predstoji – operacija koja nikada nije u Srbiji urađena, niti se radi, prava borba za život, za sreću koračanja i mogućnost da, makar fizički, ima nogu. Sreća u nesreći je nepostojanje metastaza te je stoga operacija bila hitna.Usledile su bolne biopsije i analize, iscrpljujuća priprema medicinske dokumentacije, prodaja bud zašto imovine, automobila za koji još uvek otplaćuje kredit, prodaja dedinog stana, svekrvine vikendice, svega u vlasništvu, sem krova nad glavom. Na inicijativu direktorke i kolektiva Požarevačke gimnazije, a uz pomoć ostalih škola, učenika, poznanika i prijatelja, rođaka i opština, javnih i privatnih firmi. Nekadašnji đaci, sada mladi i zreli ljudi, oni isti od pre šest godina, okupili su delegaciju i otišli u Beogradu u Humanitarnu organizaciju Aleksandra Šapića i tog trena su krenuli sms-ovi, male donacije od 200 dinara koje su pomogle da sakupim tu nedostižnu sumu novca potrebnu za operaciju i titanijumsku protezu karlice.

-Molila sam lekare u Italiji da hiruršku biopsiju odložimo za 6.juni, bila sam razredna maturantima u Požarevačkoj gimnaziji i želela sam da proslavimo maturantsko veče, da im ja podelim diplome i ispratim ih na polaganje prijemnog ispita. Verovala sam da će me kosmos sačuvati od metastaza do tada, samo još koji mesec. Tako je bilo. Sa zavojima oko karlice i prepone ali i osmehom na licu, samo dva dana nakon biopsije, ispratila sam podelom diploma svoju petu i poslednju generaciju maturanata. Baš sam volela svoj posao, kaže Marija i dodaje:

-Najlakše i najsebičnije bi bilo dići ruke, reći „ja nemam snage da se borim”. Ja ću vam reći da imate i naćićete je: za sebe, za svog bližnjeg, za prijatelja, za komšiju… Ležala sam i lebdela između jave i sna, otekla do neprepoznatljivosti sa zabodenih četrnaest braunila a zbog tri igle u vratu nisam mogla da govorim, bukvalno sam koračala ovim i „onim” svetom, vraćali su me elektro – šokovima i reanimacijama i svakog puta se sećam imaginarnog filma koji sam gledala: prvo nasmejano lice moje ćerke i moje sjajne zvezdice sa venčićem upletenih rascvetalih maslačaka oko glave, zatim drugog supruga i najboljeg čoveka koga sam ikada upoznala, videla sam kako mi on sa tribina Koloseuma podiže prst dok sam ja u areni porazila protivnika, gladijatora Raka. Gledala sam i svog ljubimca, malog čupavog šnaucera kako mu bacam omiljenu lopticu i opet svo troje u krug, oni su bili moja prva linija odbrane, seća se teških dana.

Osvojila je simpatije medicinskog osoblja, zvali su je „super Serbo”, zasmejavali je i pevali joj stare italijanske pesme sa imenom Marija. Izjutra u 5 časova dobijala bi bolnu terapiju uz pozorišnu predstavu „Džejms Bond“ a servirka, Filipinka, molila se za njeno zdravlje.

-Držeći je za ruku molila sam se i ja sa njom, ja koja nisam pobožna i ne idem u crkvu, tada sam pronašla u sebi veru. Nikada ne bih uspela bez podrške porodice, znam da bih ostala nepokretna ležeći u krevetu kao biljka. Ali uz brigu najmilijih bila bih razmaženica da nisam i ja dala sve od sebe. Učila sam ponovo da stanem na nogu, da je makar milimetar pokrenem, da koraknem, vrištala sam iz sveg glasa od bolova pri pokušaju da stopalom dotaknem pod, borila se sa unutrašnjom infekcijom, ogromnim hematomima, krvarenjima… Nakon pola godine svakodnevnog truda ustala sam iz kreveta i stala na svoje noge. I tu sam, na ovoj prelepoj planeti, čekam još jedno novo proleće da ozeleni prirodu. Rak nije ni bauk ni nepobediv Spartanac, već bolest kao i svaka druga, protiv koje možete i morate da se borite, a svaka pozitivna misao, vaša ili onih koji vas vole, bliži vas pobedi. Verujte, oprostite drugima i tražite u mislima njihov oprost, poručuje Marija.

Izvor: recnaroda.co.rs