Поподне у Берлину

Догађаји у главном граду Немачке

У петак 25. августа 1939. Хитлер је написао писмо Мусолинију. Био је радостан: успео је да са Совјетским Савезом закључи споразум о ненападању и желео је да то саопшти италијанском диктатору. „На немачко-пољској граници смо већ недељама у стању приправности“, писао је Хитлер. „Само ноћас је јављено о двадесет једном граничном сукобу. Данциг (данас Гдањск) је окружен пољским трупама. Нико под овим околностима не може да каже шта доноси следећи час. Могу само да вас уверим како постоји граница од које ни под каквим условима не могу да одступим“.

Ту границу је, иначе, Хитлер већ био одредио: 26. августа, следећег дана, требало је да почне рат против Пољске. Хитлер је тада само желео да се увери у Мусолинијеву подршку. Хтео је такође да учини последњи покушај и да мало ослаби везе између Пољске с једне, и Француске и Британије с друге стране.

Хитлеру је био већ најављен његов преводилац Паул Шмит који се дан раније вратио са Рибентропом из Москве. Требало је да Хитлеру преведе неколико стубаца из одлучних говора британског премијера Чемберлена у Доњем дому и британског министра спољних послова Халифакса у Горњем дому у којима су коментарисали немачко-совјетски споразум о ненападању. Хитлер је био изненађен одлучношћу Британије. У један и тридесет поподне позвао је британског амбасадора, сер Невила Хендерсона, у Рајхсканцеларију. Хендерсон се састао са Хитлером који му је сасвим мирно у присуству Рибентропа и Шмита изнео „последњи предлог“ о споразуму између Британије и Немачке. „Немачка ће се супротставити свим средствима македонском стању на својој источној граници“, рекао јеХитлер. „Чемберленов говор у Доњем дому намерава да одржи ово стање. Али његов говор“, рекао је даље Хитлер „могао би да проузрокује рат, крвавији од оног 1914-1918. Немачка сада не би морала да се бори на два фронта: споразум с Москвом је гаранција за то“.

Гебелс, Хитлер и Борман слушају крајем августа 1939. извештаје са радија о мобилизацији пољске војске.

Као доказ своје „мирољубивости“ Хитлер је дао пријатељски предлог: он ће признати неприкосновеност Британске Империје и помоћи ће јој снагом Немачког Рајха ако се, између осталог, признају немачки колонијални захтеви. Таква „пријатељска“ изјава могла би да ступи на снагу чим проблеми са Пољском буду „решени“. Хендерсон је хладно реаговао саопштавајући да ће Британија испунити своје обавезе према Пољској. Он ће, међутим, ипак искрено да проучи немачки предлог и да га у том смислу пренесе Лондону. Хендерсон је тога дана отишао из Рајхсканцеларије у два и тридесет. Разговор је трајао један час и за то време Хитлер је имао само један излив беса против Пољске.

У међувремену, у Рајхсканцеларију је стигао италијански амбасадор Атолико. Требало је да донесе Мусолинијев одговор на Хитлерове планове око Пољске. Амбасадор је дошао празних руку па је Рибентроп добио наређење да позове италијанског министра спољних послова Ћана. Али ни то није успело.

Било је већ три поподне. Требало је да се изда наређење трупама за напад на Пољску. Атолику је било речено да може да иде.

„Напетост је међу нама расла из минута у минут“, написао је касније генерал фон Форман, који је с осталим војним лицима чекао у Рајхсканцеларији. „Било је 15 часова; последњи тренутак у којем је наређење за напад могло да се изда. Одједном су се отворила врата музичког сапона и на прагу се појавио Хитлер – мало блед, али веома миран. Звучало ми је мало усиљено и театрално када је одсечно рекао: „Фал Вајс“. Било је 15.02“.

Немачка војна машина почела је да се креће пуном паром. У Берлину се примећивала повећана војна активност. Биле су прекинуте међународне телефонске везе с Британијом и Француском. У немачком главном граду расла је напетост, а то се пренело и на остале главне градове у Европи. Ускоро затим стигла је вест да су Британија и Пољска закључиле споразум о међусобној сарадњи.

Овај споразум јасно је потврдио раније преузете обавезе. Шмит, који је био у Хитлеровој близини када је стигла вест, написао је у својим мемоарима како је Хитлер после читања дуго седео за столом гунђајући. У пет и тридесет позван је француски амбасадор Кулондре. Шмиту се учинило да је Хитлер био толико изненађен вестима из Лондона, да је једва учествовао у разговору. Оно шта је имао да каже Кулондреу слагало се с оним што је пре тога рекао Хендерсону: на нове пољске провокације одговориће силом. Помисао на рат са Француском, до којег би због тога могло да дође, ипак је онерасположила Хитлера.

Кулондре је само одговарао да ће Француска свим снагама помоћи Пољској ако ова буде нападнута. Хитлер је напоменуо да не зависи од њега када ће Француска и Немачка да се зарате и пре но што је Кулондре могао непгго да одговори, Фирер му је пружио руку у знак поздрава.

Тада су најавили новог посетиоца: Атолика. Он је донео Мусолинијево писмо које су тог поподнева тако нервозно очекивали.

„Ако Немачка нападне Пољску, а сукоб остане локализован“, писао је Дуче, „Италија ће пружити Немачкој сваку политичку и економску помоћ… Ако савезници Пољске изврше противнапад на Немачку, мислим да није опортуно да ја предузимам иницајативу за ратне операције, имајући у виду садашње стање италијанских војних припрема… Наша интервенција могла би ипак одмах уследити ако нам Немачка одмах да ратни материјал и сировине… Приликом сусрета са Вама рат је био предвиђен после 1942.“ Овај одговор био је ударац за Хитлера, написао је преводилац Шмит. Хитлер као да је заборавио песимистичке речи које је Ћано изговорио неколико дана раније у Берхтесгадену о ратној снази Италије. Леденог израза лица, Хитлер је слушао Атолика и рекао да ће брзо одговорити на писмо. Кад је Италијан отишао, он је уздахнуо: „Италијани су исто тако непоуздани као и 1914.“ Шмит је затим изашао у предсобље. Кроз ходнике и предсобље шетала су се војна лица. „Док сам ја још неодлучно размишљао којој групи у предсобљу да се прикључим, изашао је фелдмаршал Кајтел журно из Хитлерове собе“, пише Шмит. „Чуо сам га како узбуђено прича са својим ађутантом и при том сам чуо следеће: Наређење за напад мора одмах да се опозове“. Фон Форман је био позван код Хитлера, речено му је да мора сместа да потражи врховног команданта копнене војске генерала фон Браухича. Иако то није било лако, фон Браухича су пронашли. Када је стигао у 19 часова, дочекали су га као анђела спасиоца. Хитлер му је саопштио да се трупе морају вратити на полазне положаје. „Треба ми времена за даље преговоре,“ казао је Хитлер. „Трупе дуж целог фронта, од Источне Пруске до Словачке, морају се повући за мање од дванаест часова од времена одређеног за напад.“ У Источној Пруској су са тешкоћама задржали трупе 1. армијског корпуса на граници. Део армијског корпуса генерала фон Клајста заустављен је тек пошто је један официр из штаба извршио принудно слетање у граничном подручју. Код многих виших официра Хитлер је тако проиграо део свог војног престижа. Берлин је мало одахнуо. Успостављене су опет међународне телефонске везе са Британијом и Француском. Али то вече стигле су вести о паљевини немачких имања на пољској граници. У округу Розенберг у Западној Пруској изгорела је штала сељака Рајнхарда Брифеа и кућа удовице Марте Цербовски. То су урадили Пољаци, јавила је немачка полиција. На пољској страни јавили су да је пољска гранична патрола код Пелте (Источна Пруска) дошла у сукоб са Немцима. О сличном окршају јављено је и са границе Шлезије (данас Шљонск).

Поделите садржај сајта

Оставите одговор