Реакције и расположење у свету на почетку рата

Рат је стварност

Рат! Хитлер је после година испуњених лажним претњама и сталним новим обећањима најзад решио да се лати оружја. Вест о томе је обишла цео свет, преко радио-станица, билтена и специјалних издања новина. Ујутро 1. септембра 1939. свако је већ знао: на крају је и дотле дошло…

Један од ваздушних балона пуштених над Лондоном да би осујетили продор немачких авиона

Вест је једва могла да буде изненађење. Већ у годинама после 1933. се готово могло кладити у то да ће доћи до рата. Толико се тога било догодило да нико више није могао бити оптимиста. И сигурно је сваком било јасно да. ће Пољска „потонути“.

Само на који начин? Хоће ли Енглеска и Француска за вољу мира попустити? Хоће ли Пољска, као и Чехословачка годину дана раније, остати на цедилу? То је било већ готово немогуће. Постало је већ многима јасно да Хитлеровим захтевима никад неће бити краја. Кад би се и сада мирно прихватио његов свршен чин, Хитлер би опет, за пола године или годину дана, иступио са новим прохтевима и новим претњама. А једног дана свој поглед би усмерио и ка Западу. Зато је и требало рећи: „стоп!“.

Због свега тога, вест о борбама које су избиле у Пољској примљена је са неком врстом олакшања: Хитлер, најзад, више неће моћи да ради све по својој вољи. Засад су ратне страхоте биле далеко, али сваког тренутка се очекивала објава рата Француске и Енглеске.

Новине су писале да је Мусолини на једној међународној конференпији изјавио да живот у Риму „иде мирно својим путем“, да се у Француској врши општа мобилизација, да је проглашено опсадно стање, и да је Пољска саопштила да ће поштовати неутралност Литваније. И на крају, да је „озбиљно саслушан“ Хитлеров говор. Само „озбиљно саслушан“. Без одушевљених усклика и посебног ентузијазма. Расположење у Берлину потпуно се разликовало од оног пре двадесет и пет година, при избијању првог светског рата. Учешће у рату тада је било „национално питање“, а не само одлука једне владе или једног човека.

Британци су имали припремљен план за евакуцију лондонске деце.

Експлозије ентузијазма и борбености су тада биле уобичајене сцене на берлинским улицама. Чете које су марширале улицама ка возовима који ће их одвести на фронт, биле су посипане цвећем и поклонима. Сада, чак у Трећем Рајху, где су цензура и наци-пропаганда током година учиниле своје, изостала су нека масовнија спонтана реаговања. Хитлерова вожња од Рајхсканцеларије до Крол-опере, пре него што је одржао говор, није била праћена усхићеним поклицима маса – а његов повратак још мање. Његов говор је уместо наде да до оружаних сукоба неће доћи, изазвао дубоку забринутост. Осећало се присуство разочарања. Хитлер неће водити рат, то нам је обећао, тако би се стално одговарало онима који су изражавали сумњу да ђе се овог пута све ипак завршити без пуцања. Нацистички вође добро су сондирали расположење и чак су изјављивали да нема говора о рату. Је ли објава рата уручена Пољској? Још мање је нека примљена. У званичним саопштењима се једва говорило о „борбама“, „нападима“ и „одбранама“. Стицао се утисак да су битке у Пољској биле само локалног карактера. Реч „рат“ систематски се избегавала. Биће потребно још два дана да би се Немачка суочила са чињеницама. У такву сферу обмањивања народа убрајало се и ново борбено средство које је смислила немачка влада. Увече 1. септембра почело се са ометањем пољских и енглеских радио-станица. Када је око осам увече Радио-Варшава почео да емитује на француском извештај о Чемберленовом говору одржаном тог дана, одједном су се умешали јаки Морзеови знаци. Одашиљачи Дроитвич, Лондон, Скотиш реџионел и друге енглеске станице су такође постале неразумљиве због звиждећих Морзеових знакова, па су после вишечасовних покушаја или одустајале од емитовања или пребегле на друге таласне дужине.

Те су сметње указивале и на сазнање о (привременом) неуспеху једне мере која је тог дана саопштена: немачком народу власти су забраниле да слуша стране станице, а непоштовање те забране кажњавало се упућивањем у концентрациони логор.

Полиција и Гестапо су одмах почели са спровођењем забране. Тако су Немци још неколико дана живели између стрепње и наде, иако тешко остварљиве: да ће се Немачка повући пред последицама које произлазе из обећања Француске и Енглеске Пољској.

У Енглеској је вест о немачком упаду примљена с огорчењем. Била је то јасна потврда убеђења да са Хитлером нема шта да се дискутује и да постоји само једно решење које ће оздравити међународну ситуацију: борба против Трећег Рајха. Уопште, јавност је очекивала брзу објаву рата; није се оклевало ни за трен са спровођењем мера за заштиту становништва, које су раније донете. Стотину заштитних балона пуштено је на дугачким кабловима изнал Лондона и околине да би приближавање непријатељских авиона било на време уочено. Наиослетку, приступило се заштити јавних грађевина помоћу више од два милиона врећа песка, а затим и грађењу великих јавних противавионских склоништа. Више од милион изграђених тзв. Андерсон-подрума (приватна мала склоништа за чстири до шест особа) било је спремно. Педесет милиона гасмаски подељено је свим становницима: од тога милион и по специјалних гасмаски за децу испод петнаест година.

И већ ујутро 1. септембра почела је велика евакуација из оних градова који су проглашени опасном зоном. Деца, многа од њих са мајкама, ишла су у дугим колонама на железничке станице, одакле су стотинама ванредних возова кренула по раније пажљиво припремљеној шеми, у мање опасне крајеве. Половина лондонских ђака отишла је на село. Болесници који су могли да поднесу превоз, прешли су из лондонских болница у мања места; колико за њихову сопствену сигурност, толико да би обезбедили места за жртве бомбардовања. Тако је то ишло и у Портсмауту, Саутемптону, Бирмингему, Ковентрију, Манчестеру, Шефилду, Ливерпулу, Лидсу и другим мести ма. За три дана евакуисано је милион и по људи, често неколико стотина километара далеко.

Енглеска се припремала за рат. Сви су били убеђени да је он неизбежан, осим, како је то изгледало, саме владе. Чемберлен се и даље надао да ће ипак наћи мирољубиви излаз, надао се да ће ипак моћи да се са Хитлером споразуме. Водио је разговоре са лабуристичким вођама да их доведе у нову владу под његовим вођством.

Они су одбили да буду у влади под тим условом. Черчил, годинама противник („помирљиве политике помоћу уступака“,) пристао је, али онда два дана више није имао вести од премијера.

У осамнаест часова тог првог дана, Чемберлен је држао говор у Доњем дому – очекивала се објава рата. „Немам намеру да вечерас много говорим. Сада је пре време за дела него за речи“. Тако је почео. Његове речи поздрављене су усклицима. Али наставио је. „Пре осамнаест месеци (у време Аншлуса) молио сам се да не доспем у ситуацију у којој бих морао да сносим одговорност да Енглеску питам за страшну одлуку о рату. Бојим се да сада више не могу да избегнем ту одговорност. Сада када су сви документи о томе објављени, стаћемо пред суд историје са сазнањем да одговорност за ову ужасну катастрофу сноси један човек. Немачки рајхсканцелар се није двоумио да свет гурне у овакву беду да би могао да остварује своје бесмислене амбиције“.

Али при томе је и остало. То јесте порука Хитлеру да повуче своје трупе из Пољске али није ултиматум, временско ограничење. Чемберлен је у Енглеској био готово усамљен. „Дејли Телеграф“ писао је следећег дана: „Енглеска никада у својој дугој историји, чак ни 1914, није дочекала рат са чвршћим убеђењем да је у праву, него сада када је обећала Пољском народу да ће га заштитити од немилосрдне агресије. Енглеска не жели да уништи Немачку, већ да искорени нацистичку владавину, која је од Немачке направила угњетача слабијих земаља“.

„Дејли Хералд“ је био још јаснији: „Борба против диктатуре, националсоцијалистичке хегемоније, Гестапоа, концентрационих логора, пендрека. Не можемо ништа друго да урадимо него да се боримо до краја, док све то не буде уништено. Слобода и срећа наших покољења доведена је у питање“.

„Тајмс“ је подвукао сложност енглеског народа тих узбудљивих дана: „Земља сигурно никад није била тако сложна у решености да подржи сваку одлуку своје владе као што је сада када смо у позицији да уђемо у рат“. Узбуђење је навелико расло те суботе. Цела Енглеска је рат сматрала не неизбежним, већ неопходним.

Један за поподне заказани Чемберленов говор два пута је одлаган. Водили су се интензивни преговори са Француском. Најзад, у пола осам увече, Чемберлен је блед и узнемирен дошао до речи пред препуним Доњим домом, у јеку нестрпљења и ишчекивања. Расположење је било напето. То је био говор који је најављивао други Минхен, кулминисан реченицом „Не бих избегао ни једну шансу да у последњем тренутку избегнем рат“. Настао је жагор. Када је Артур Гринвуд ишао ка говорници као заступник вође лабуристичке странке (услед одсутности болесног Клемента Атлија) да би одговорио на премијеров говор, чуо се поклик са места козервативаца. Био је то мали Лео Емери, жестоки борац и убеђени противник помирљиве политике и уступака. „Говори за Енглеску, Артуре!“

Остали конзервативци, постиђени држањем „свог“ премијера, прешли су преко овог поклика; и из лабуристичког табора чули су се поклици: „Говори за Британију, Гринвуде!“ Инспирисан важношћу тренутка, Гринвуд је одржао добар и жесток говор. „Ово је заиста озбиљан тренутак. Верујем да је цели Дом збуњен саопштењем господина Чемберлена. Ја сам веома узнемирен. Напад је извршен пре тридесет осам часова. Тог момента ступио је на снагу један од најважнијих уговора нашег времена. Питам се докле ћемо да се двоумимо у тренутку када је Велика Британија и цивилизација у опасности“. Цео Дом му је клицао. Да је тада дао предлог да влада да оставку, то би му несумњиво успело. Због јединства нације то није учинио.

Неколико часова касније одлука је пала. Жестоко телефонирање са Паризом довело је нешто пре поноћи до сагласности о ултиматуму који ће бити постављен Берлину. У међувремену, Винстон Черчил, разочаран држањем Чемберлена и не схватајући зашто после договора од прошлог дана ништа није предузео око његовог пријема у владу, написао је Чемберлену писмо: „Вечерас се у Доњем дому могло осетити да је духу националног јединства нанета увреда очитим оклевањем да се донесе одлука. Не потцењујем тешкоће на које наилазите са Французима. али сам уверен да ћемо убудуће морати независно да одлучујемо и да на тај начин, ако је потребно, дамо пример својим пријатељима у Француској.“ Није више било потребно. Текст ултиматума већ је био састављен, а рок одређен. У једанаест и петнаест следећег јутра чуо се Чемберленов глас из звучника широм света: „Ова земља је у рату са Немачком“. Није могао да се уздржи, а да не дода: „Можете замислити колико ми је тешко што моја борба да извојујем мир није успела.“

Британски председник владе Невил Чемберлен напушта Даунинг стрит бр. 10 да би отишао у Парламент и изјавио: „Oва земља је у рату са Немачком“.

Неколико минута пошто је Чемберлен завршио свој говор, чуле су се сирене за најаву ваздушног напада. Свако је пожурио одређеном склоништу, Черчил такође. „И свако је,“ пише он у својим мемоарима, „као сви Енглези који први пут доживљавају нешто непознато, био ведар и пун шала. Када сам при улазу бацио поглед низ празну улицу, а затим у крцату одају испод себе, причинише ми се слике разарања, покоља и силних експлозија, од којих се земља тресла; видео сам зграде које су се претвориле у прах и пепео и ватрогасне бригаде и амбулантна кола који журе кроз димне облаке уз грмљавину непријатељских авиона. Нико нам није рекао колико страшни могу да буду ваздушни напади.“ После тога се окренуо и „наоружан флашом коњака и другим одговарајућим медицинским помоћним средствима“ сишао у скровиште, које се састојало из „једног отвореног сутерена, који чак није био заштићен ни врећама песка.“

Узбуна је трајала кратко. Изазвао ју је један усамљени, ненајављени француски авион. Убрзо се огласила сирена која је означавала крај опасности.

Сад је већ постало озбиљно. Неколико часова касније, Черчил је био примљен у ратну владу као министар морнарице. Вратио се на место које је пре готово двадесет и пет година морао да напусти. Око шест увече радио-знаци послати су преко свих океана свим бродовима британске флоте. „Винстон се вратио“.

И Француска је тада већ била у рату са Немцима, што је, уосталом, било једва више од формалности. Француска, много мање сложна, много мање спремна за рат него Енглеска, такође је 1. септембра извршила општу мобилизацију и објавила опсадно стање. Председник владе Даладје је 2. септембра у министарству изјавио да преговоре са Немачком још сматра могућим и да је на њих спреман. „Неумољиви услов, међутим, је да борбе одмах престану и да се трупе из Пољске повуку на немачку границу и да се воде равноправни преговори.“ То је био већ унапред пропали захтев.

У пет часова поподне 3. септембра, и Француска је учинила оно што јој је била дужност.

У Варшави су већ били луди од среће. Људи су трчали кличући улицом, падали једно другом у загрљај и ишли наоколо певајући и вичући. Клицање пред британском и француском амбасадом скоро да није престајало…

Али, убрзо ће илузијама бити крај.

Поделите садржај сајта

Оставите одговор