Тако је рат почео

Догађаји од 1-3. септембра

У 5,45 часова 1. септембра Хитлер је упао у Пољску без објаве рата. Тек 3. септембра, по истеку својих ултиматума, су Енглеска у 11,00 и Француска у 17,00 часова ушле у рат на страни Пољске. Западне силе нису иступиле истовремено. Зашто је дошло до овог тродневног одлагања? Узроци су били делом политичко-дипломатске, а делом војно-техничке природе. Чемберлен их је касније овако сажео:

1) Британска влада је посредством »неутралног посредника« водила разговоре са Герингом и Хитлером.

2) Мусолини је у последњем тренутку предложио да се држи међународна конференција како би се одржао мир.

3) Француска влада је инсистирала на одлагању због своје мобилизационе шеме и евакуације жена и деце из Париза.

Пошто Немачка до 3. септембра 1939. није одговорила на британски ултиматум званично је објављено стање рата са Немачком. Већ 1. септембра је активиран добро организовани систем цивилне заштите. Два човека са шлемовима на слици су чланови посебног полицијског корпуса

Контакти који су били успостављени посредством „неутралног посредника“ Далеруса нису били од неког посебног значаја. Шведски посредник је та три дана боравио у Берлину. Хитлер и Геринг су уз његову помоћ покушавали да одврате Британију од учествовања у рату. На такве Далерусове предлоге, Британија му је, међутим, саопштила да преговори нису могући док год немачке трупе држе пољску територију окупираном.

Французи су делили мишљење Енглеза. Амбасадори Хендерсон и Кулондре су то 1. септембра увече званично саопштили фон Рибентропу. У својој ноти су Британија и Француска упозоравале немачку владу да ће испунити своје обавезе према Пољској ако се не удовољи постављеним условима.

Тог дана, а и следећег, су дипломатске реакције на Западу биле, међутим, много више под утицајем италијанског предлога (о међународној конференцији) нега Далерусових контаката. Овај предлог је, наиме, наишао на одобравање француског министра иностраних послова Бонеа, који је, као што је рекао, „желео да искористи и најмању шансу за мир“.

Из тога се види дилема пред коју су биле стављене западне силе. С једне стране, на бази споразума са Пољском, требало је да дође до објаве рата, док је, с друге стране, изгледало да се мир ипак може сачувати.

Покушај да се остваре обе могућности није нимало поједноставио ситуацију на Западу. Мусолини је већ 31. августа предложио Енглеској и Француској међународну конференцију са Немачком и Италијом. Тог момента му је, наиме, постало јасно да ће за неколико часова избити рат ако не дође до новог развоја ситуације. На тој конференцији би се онда учесници договарали о одредбама Версајског споразума које су проузроковале пољско-немачке несугласице.

Уз то се Мусолини у почетку бојао да изгуби сву иницијативу јер Италија није била спремна да учествује у рату. Кад је на свој предлог добио од Хитлера сагласност да остане неутралан, Мусолинијева ревност је видно опала. Иницијативу за конференцију преузео је онда Боне. Успео је да у подне 1. септембра изнуди од француске владе повољан одговор на италијански предлог.

Боне је одмах проверио реаговање пољске владе. Она је, наравно, била веома увређена. Реакција пољског министра иностраних послова Бека била је зато следећа: „Ми смо у пуном рату; не ради се сад о конференцији већ о пружању помоћи“.

Боне је наставио да инсистира и придобио је Мусолинија да план предложи Хитлеру. Овај га није одмах одбио, али је, прво, хтео да зна да ли француску и британску ноту од претходног дана треба сматрати ултиматумима. Ако се ради о ултиматумима, онда ће одбити план.

Западне силе су се у међувремену поступно приближавале рату. У Британији су се пре свега лабуристи заузимали за одлучно иступање у корист Пољске. Испољавали су нестрпљење због изостајања владине одлуке. Лондон и Париз су одржавали интензивне контакте о ултиматумима које је требало уручити Хитлеру.

Тек 2. септембра ујутро је ситуација постала јаснија: вага је претегла у корист рата. Даладјеов говор у француској скупштини је недвосмислено садржавао обећање да ће Француска помоћи Пољској. Тражени војни кредити били су одобрени. Тог истог поподнева је британска влада заузела став према плану конференције. Учествовање Британије на конференцији или њено ступање у рат зависиће од тога хоће ли се немачке трупе сместа повући из Пољске или неће. Одређен је одмах и крајњи рок: поноћ тог истог дана. Тако је план сасвим отпао.

Тиме се ушло у нову фазу развоја ситуације. Сада се радило о састављању британског и француског ултиматума. Постојала је жеља да они по садржају и постављено року буду што истоветнији да би се тиме показала истомишљеност Запада.

Француски премијер Даладје говори за време историјске седнице парламента 3. септембра 1939.

Одређивање рока за предају оба ултиматума и за добијање одговора био је прави проблем. Британска и француска влада су озбиљно тражиле једногласност, али због унутрашњих проблема то се није могло остварити. Са британске стране се инсистирало на највећој журби и на истеку термина за највише два часа. Адмиралитет се наиме, плашио да би Немци иначе још имали времена да поставе мине пред енглеску обалу и да отпреме већину својих подморница. Ни јавно мнење није више толерисало одлагање. После бурне седнице у Доњем дому, увече 2. септембра, успостављен је интензивни телефонски контакт између Чемберлена, Халифакса, Даладјеа и Бонеа.

Французи су желели одлагање. Њихово војно вођство плашило се ваздушних напада ако би ултиматум истекао сувише рано. Последице би могле да буду катастрофалне, јер су мобилизација и евакуација још биле у пуном току. Да би се избегла катастрофа, ултиматум би смео да истекне тек 4. септембра у подне. Британци су уручивање свог ултиматума одложили за следећи дан (3. септембра) у 6 часова ујутро. Касније је то одлагање померено до 9 часова истог јутра. Још дуже одлагање није било могуће.

Француска влада је термин истицања ултиматума одредила за 4. септембар у 5 часова ујутро. Под тешким притиском Британаца Даладје је убедио француски Генералштаб да то буде дванаест часова раније, тј. 3. септембра у 17.00 часова. Кулондре је већ био на путу ка Рибентропу кад му је Боне у последњем тренутку телефонски саопштио ново време.

Текстови које је Хендерсон предао у 9 часова, а Кулондре у 12 и 30 часова донекле су се разликовали. Оба текста су указивали на то да немачка влада није одговорила на ноте од 1. септембра. Британски текст је међутим, јасно говорио у „стању рата“ које би наступило већ после два часа, уколико Немци не би напустили Пољску, док се та реч у француском ултиматуму не појављује. Француска је саопштила да ће од 17.00 часова испуњавати своје обавезе према Пољској. И у томе су дошла до изражаја различита расположења са којима су две силе започеле борбу. Недостатак убеђења у француском ставу био је Немцима добро познат.

Одговор фон Рибентропа на британски ултиматум био је оштра осуда британских ставова и захтева, док је Кулондреу саопштено да Немци немају намеру да преузму иницијативу за рат на Западу. Овај став је потекао из војне потребе, јер се првенствено радило о уништењу Пољске.  Уз то се Хитлер надао да ће доћи до подељености између западних сила.

Чемберлен је тог недељног јутра држао у Доњем дому свој познати говор у којем је саопштио да је рат постао стварност, јер Немачка није реаговала до постављеног рока. После силне напетости која је владала већ неколико дана, ова објава примљена је као олакшање. Поподне је Чемберлен проширио своју владу именовавши Черчила првим лордом Адмиралитета, а Идна министром доминиона. На тај начин је саставио ратни кабинет. Комонвелт се придружио матици Британији и тако је рат на западу Европе прерастао у светски рат.

После проширења своје владе са Черчилом и Идном, Чемберлен се сликао са својим ратним кабинетом

Још истог дана су Аустралија и Нови Зеланд објавиле Немачкој рат. Два дана касније следила их је Јужноафричка Унија, а још касније, 10. септембра, Канада. Индија, која је у почетку имала проблема, такође се прикључила. Једини изузетак била је Слободна Држава Ирска која је већ 2. септембра објавила да ће остати неутрална.

Из једног извештаја преводиоца Паула Шмита може да се сазна како су ултиматутуми, поготово британски, примљени у Берлину. По Шмиту је Хитлер као скамењен остао да седи за столом кад му је прочитан један део превода. Зурио је право пред себе, онда се окренуо према фон Рибентропу и питао: „Шта сад?“. Фон Рибентроп је само одговорио: „Претпостављам да ће нам Французи за један час уручити ултиматум истог садржаја“. Пред Хитлеровом радном собом стајала је већина чланова владе и истакнутих партијских функционера и чекала. Били су сви подједнако импресионирани кад их је Шмит обавестио о британском ултиматуму. „Геринг је додао: „Ако овај рат изгубимо, онда нек нам се бог смилује.“ Гебелс је утучено стајао у једном ћошку.

Британски ултиматум био је велико изненађење. После рата је Шмит пред Међународним војним судом у Нирнбергу изјавио да напистички вође нису очекивали објаву рата са Запада. Хитлер је 22. августа у једном свом говору командантима родова оружаних снага рекао да не верује да би могло да дође до интервенције са Запада. Рачунао је на врло повољан однос војних снага за Немачку, као и на деловање немачко-совјетског споразума о ненападању. Осим тога је у последњим недељама августа развио велику дипломатску активност да би разбио француско-британско-пољску коалицију. Иако се његово очекивање није испунило, било би претерано рећи да је Берлин био пренеражен због објаве рата западних европских сила. Хитлер је сувише добро израчунао однос снага и проценио да је Запад, а поготово Француска, неспреман да отвори западни фронт.

Хитлер је додуше својим генералима рекао да је рат у Пољској смели подухват, али његови ризици су увек били добро прорачунати. Већ тада је био убеђен да ће моћи да победи Пољску пре него што Запад стигне да се умеша и осујети му победу. Увече, 3. септембра, напустио је Берлин заједно са Герингом, фон Рибентропом и њиховим сарадницима, и са неколико специјалних возова отпутовао је на пољски фронт.

Немачки продор је већ био достигао такав степен да је фон Рибентроп пре свог поласка позвао Совјетски Савез да у прави тренутак уђе у источни део Пољске. Дописник америчког „Чикаго трибјуна“, Шулц, обавестио је своје новине касно увече да су се нацисти надали да ће се Британија и Француска задовољити „пасивним ратом“ и да се неће упустити у оружани сукоб. Био је у праву.

Изузев борбе на мору, на Западу 3. септембра није почео „Блицкриг“ него „Зицкриг“ (sitzen = седети), тј. „пасивни рат“.

Поделите садржај сајта

Оставите одговор